DIREKTNO IZ DEBELOG MESA
Sećam se kad sam bila mala i kad bi mi otac pričao, na razne zaobilazne načine, a i direktno, da ja nikada neću imati dobre prijatelje i niko mi neće dati dobar posao zato što sam debela. Iako moj otac meni nikad nije pričao direktno da me niko neće voleti, u romantičnom smislu, to se podrazumevalo, jer u mojoj porodici ljubav je prvenstveno fizička stvar, tj. žene su lepe ako su mršave, a muškarac ne može da voli ženu koja nije lepa. Sa druge strane, nikad nisam imala presiju da se udam i tako dalje, verovatno zato što se podrazumevalo da me niko ionako neće.
Mislim da je moja koncepcija toga da me niko nikad neće voleti bila zapečaćena kada je moja mama saznala da me je poljubio neki moj drug, crnac, kada sam imala 13 godina. Tada mi je rekla da bilo koji dečko koji me poljubi takvu kakva sam mora da nije normalan. Nešto mora da mu fali. Ona je verovatno htela da prestanem da se vidjam sa tim crncem jer je rasista, ali ja to nisam shvatila tako.
Sećam se takodje kada je u sedmom razredu, tokom jednog od mogobrojnih razgovora na temu moje debljine moj otac otišao u moju sobu i doneo moje pantalone u kuhinju. Raširio je moje pantalone ispred frižidera da mi pokaže da sam skoro isto široka kao i frižider.
Iako bežim od toga, iskreno mislim da ne zaslužujem poštovanje jer sam debela. Mislim da je nemoguće da me neko smatra lepom i privlačnom. Mislim da sam mnogim ljudima interesantna ali da je to suštinski nebitno jer sam debela. Mislim da su, pa može se reći sve, moje osobine u neku ruku canceled out ili isključene kao nebitne – vidi se samo debljina. Kao da su nekako overshadowed činjenicom da sam debela. Mislim da ne zaslužujem vezu.
Nerealno je očekivati od nekoga da ga ne bude sramota da bude samnom u javnosti. Takodje mislim da ne zaslužujem da budem ženstvena a ni privilegiju senzualnosti, jer sam debela.
Mislim da sam prevazišla sve ove stvari što se tiče poslovne sfere i što se tiče prijatelja. Mislim da se ovo sve isključivo tiče romantičnih odnosa.
Kada bi morala da izaberem najbolniju stvar od navedenog, rekla bih da je to činjenica da mislim da je nemoguće da nekoga može da ne bude sramota da ga ljudi vide samnom u javnosti. Znam kada izadjem na neki date, ili negde sa nekim sa kim se muvam konstantno sam pod utiskom da nas svi okolo gledaju i misle, “Šta će on sa njom tako debelom?” Sebe zamišljam kao ogromni balon. Osećam da kad bi osoba preko puta mene to pokušala, ne bi mogla da me zagrli. Anegdota: sećam se kad sam bila jednom na nekom date-u i tip sa kojim sam bila je rekao nešto tipa “Za damu to i to,” a ja sam pomislila “Kakav apsurd. Ja sam debela. Ja nisam dama.” Bukvalno.
Bilo bi dobro kad bi mogla da verujem da je moguće da me neko voli, poštuje i želi na osnovu mojih drugih karakteristika kao što su inteligencija, šarm, duhovitost, otvorenost, ukus, svestranost.
