SLOBODA OD DESTRUKTIVNIH EMOCIJA
Često nosimo u sebi osećanja poput stida, krivice, usamljenosti, strepnje, ljubomore ili ljutnje hronično, poput neke bolesti. Ona, baš poput bolesti, uništavaju kvalitet života i blokiraju nas u pokušajima da nešto promenimo. Pored toga, ovakve emocije često zamagljuju procenu situacije, unose nemir i izazivaju konflikte, te predstavljaju stalni destruktivni i autodestruktivni potencijal u svakodnevnom životu. Skoro svako ima svoju dominantnu hroničnu „negativnu“ emociju, svoj lični privatni zatvor.
Pitamo se, naročito posle čitanja popularne psihološke litarature, da li je bolje ove emocije, koje nam zagorčavaju život, potiskivati ili izraziti. Odgovor je, da iako i jedno i drugo ponekad može biti trenutno rešenje u određenim okolnostoima, ni jedno ni drugo nisu dobre strategije postupanja sa emocijama.
Isceljenje je put do stvarne slobode
Potiskivanje, izražavanje, kontrola emocija, privremene su strategije, jer ne menjaju ništa bitno u strukturi našeg doživljavanja sebe i sveta. Da je potiskivanje emocija većnom nedelotvorno, a često i štetno, otkrila je već rana psihoanaliza sa kraja devetnaestog veka. Potisnute emocije izraziće se u obliku psihopatoloških simptoma ili psihosomatskih tegoba. Analiziranje hroničnih „teških“ emocija, njihovog porekla i uzroka, pokazalo se, međutim, kao dugotrajan posao, koji često ne donese trajna i zadovoljavajuća rešenja. Druga strategija, koju je bila popularna naročito u telesno orijentisanim psihoterapijama sedamdesetih i osamdesetih godina – izražavanje negativnih emocija (plakanje, vrištanje, lupanje po jastucima) donese trenutno rasterećenje i uvide, ali obično ne i trajno emocionalno isceljenje.
Nova saznanja o odnosu emocionalnog reagovanja i mozga, tela i biohemijskih procesa, pomažu nam da shvatimo zašto ove uobičajene strategije ophođenja sa emocijama nisu delotvorne.
Telesni kod emocija
Emocije su spona između psihe i tela, veza određenog sklopa misli, predstava i telesnih oseta i reakcija. Svaku emociju karakteriše specifična mimika lica, telesna poza, biohemija, i moždani mehanizmi. Za trajnu promenu u navikama emocionalnog doživljavanja i reagovanja potrebno je promeniti odnos prema sopstvenim emocijama i to na nivou tela. Telo je sporije od uma, a ponekad ima drugačiju logiku.
Tako na primer, ono što ponavljamo dobija na značaju i biva utvrđeno kao određena nervna veza i biohemijski proces. Ukoliko analiziramo godinama svoje emocionalne reakcije, postaćemo veoma dobri u razumevanju njihove dinamike, ali psihoneurohormonalni sistem može ostati manje više isti. Naš doživljaj neće se bitno izmeniti. Ukoliko naučimo da izražavamo bes, lupajući u jastuke, ostajemo besna osoba, koja je naučila da bes slobodno izražava lupanjem u jastuke. Ni činjenica da znamo tačno na koga smo i zašto ljuti ne dovodi po sebi do isceljenja besa. Tako možemo godinama da se vrtimo u začaranom krugu. Uz pomoć ciljanih vežbi zasnovanih na razumevanju biološke funkcije emocija i specifičnim saznanjima o moždanoj organizaciji emocionalnog doživljavanja možemo, međutim, relativno brzo da pronađemo treći put koji nam omogućava da prepoznamo, prihvatimio i doživimo emociju, primimo njenu poruku i pustimo je da se „rasprši“ sama od sebe. Dobra vest je otkriće neuroplastičnosti – naš mozak poseduje kapacitet da se menja do kraja života. Vežbanje na pravi način dovodi do promena u mozgu već za nekoliko nedelja.
Emocije kao saveznici
Emocionalno isceljenje je uopšte moguće, stoga što svaka od mučnih i bolnih emocija ima svoj isceliteljski potencijal. Ovu drugu stranu neprijatnih emocija otkrivamo kada im priđemo sa posebnom vrstom pažnje i prihvatanja. Još stare kontemplative tradicije razvile su, polazeći od ove spoznaje, vežbe, pomoću kojih se „negativne“ emocije transformišu u lične resurse i izvore nove energije. Na prvi pogled može biti teško zamisliti kako osećanja poput stida, straha ili čak zavisti mogu da nam postanu dobri prijatelji i podsetnici na putu ličnog razvoja. To se može desiti tek kada iziđemo iz ćorsokaka podele emocija na pozitivne i negativne. Ova podela zapravo čini da „negativne“ emocije ostanu neprihvaćene i neprepoznate i da stoga vremenom razviju svoj destruktivni, toksični potencijal. Cilj nije živeti stalno u pozitivnim emocijama, a otarasiti se svih drugih, već učiniti da sve emocije rade za nas, služeći nam kao kompas za navigaciju u životnim situacijama, umesto da pokušavamo da ih izbegnemo i time obično postanemo njihovi robovi.
Samopoštovanje omogućava isceljenje
Isceljivanje emocija podrazumeva uspostavljanje jednog novog odnosa sa sobom, zasnovanog na novoj vrsti samopoštovanja. Da bi se promenili, potrebno je da imamo jasnu nameru i odluku da ostvarimo više slobode, sreće, samopouzdanja, ljubavi, zdravlja u svom životu, koja god od ovih vrednosti nam lično bila u prvom planu. Tek kada doživljavamo sebe kao vrednu osobu možemo sebi dozvoliti pozitivnu promenu. Prihvatanje sebe podrazumeva takođe poznavanje i poštovanje sopstvenih emocionalnih granica. Osoba sa zdravim granicama ne dozvoljava drugima da je povređuju i nema potrebu da povređuje druge.
Zašto se plašimo sreće i slobode?
Problem nam, međutim ne predstavljaju samo „negativne“ emocije. Ponekad se uplašimo upravo kada doživimo viši nivo otvorenosti, radosti i blagostanja od uobičajenog i sabotiramo sebe vraćajući se „svakodnevnoj mizeriji“. Naš duh, telo i mozak poznaju naučene granice. Kad se vinemo iznad svog uobičajenog nivoa, novina, koliko god prijatna bila, ima i stresnu komponentu. Kako granice učimo od roditelja i okruženja, često se već i stoga ne osećamo udobno kad ih prevaziđemo. Možda smo dugo bili uspešni u neuspehu, tako da smo u neuspehu na svom terenu i u saglasju sa sopstvenim i tuđim očekivanjima?
Iz ovih razloga važno je ne samo postići, već i održati pozitivnu promenu. Kako dakle da integrišemo nova iskustva i opunomoćimo sebe za viši nivo slobode? Da bi nam ovo pošlo za rukom, moramo da naučimo i svoje telo da doživljava radost kao pravilo, a ne kao izuzetak. Samo telo nam pri tome daje obilje signala i putokaza, potrebno je samo da ih čitamo i sledimo.
Opraštanje je čin samoopunomoćenja
Nemogućnost opraštanja sebi ili drugima jedan je od najmoćnijih mehanizama koji nas drži u „zatvoru“ destruktivnih emocija. Većina kultura i sve velike religije razvile su učenje o praštanju. Čak i savremena medicina otkriva lekovitost praštanja, čak i u slučaju teških bolesti. Oprostiti drugima ili samom sebi često nam, uprkos tome, teško pada. Kada znamo da bi trebalo da oprostimo, a to nam ne polazi za rukom, možemo čak doživeti dodatnu frustraciju. Ono što nam nedostaje je dubinsko shvatanje procesa opraštanja i delotvoran metod.
Kad nismo u stanju da oprostimo, uhvaćeni smo u klopku koja blokira našu životnu energiju. Opraštanje se dešava u unutrašnjem psihološkom prostoru i nije suštinski povezano sa osobom koja je povredila naš integritet. Tu osobu ne moramo nužno razmeti, još manje opravdavati. Opraštanje je pre svega napuštanje uloge žrtve i preuzimanje odgovornosti za sopstvenu moć i energiju u svoje ruke. Kako uloga žrtve, uz sva ograničenja, pruža i izvesnu udobnost, njeno napuštanje stvara vakum u kome nam predstoji da razvijemo drugačiju, zdravu vrstu moći.
