PORODIČNI RASPORED SA FOKUSOM NA HIPERAKTIVNOST I AGRESIVNOST
Porodični raspored je transgeneracijski pristup koji ima za cilj rasvetljavanje upletenosti članova porodice u nesvesnu porodičnu dinamiku, osvetljavanja uzroka prezentovanih problema i pokretanje procesa isceljenja ličnih i porodičnih problema i trauma.
Metoda i tehnike porodičnog rasporeda se uspešno primenjuju u različitim oblastima:
- u radu na psihološkim temama, kako individualnim, tako i partnerskim, međuljudskim i porodičnim.
- kod zdravstvenih problema rad u porodičnom polju doprinosi pokretanju i održavanju isceljujućeg procesa.
- u području biznisa i u okviru rešavanja problema kako vezanih za velike poslovne sisteme i organizacije tako i na lične teme u pogledu različitih aspekata posla, međuljudskih odnosa i poslovnih ambicija
- metode porodičnog rasporeda primenjene u nastavi u radu nastavnika sa učenicima dovele su jačanja grupne kohezije među učenicima, povećane međusobne etičke i verske tolerancije, boljeg poštovanja između nastavnika i učenika, povećanog uspeha u ovladavanju nastavnim predmetima i smanjenja odsustvovanja sa časova i agresivnih istupa.
Porodični raspored je fenomenološki pristup. Može se izvoditi grupno i individualno. Problemi ili teme koji nas opterećuju ili usporavaju u ostvarivanju životnih ciljeva često su posledica traumatičnog iskustva koje je dovelo do fragmentacije dela ličnosti. Na taj način smo izgubili celovitost. Potisnuti sadržaji posle nekog vremena pokušavaju da se priključe celini psihe izazivajući pojačanu anksioznost, određene telesne simptome i druge psihološke probleme. Budući da je porodični raspored transgeneracijska metoda, problem koji se pojavljuje na sadašnjem nivou, može biti posledica traume u našem životnom iskustvu, traume u životu naših roditelja, ili čak baka, dedova i drugih predaka i članova porodice.
Procesom emotivnog i psihičkog vezivanja traumatično iskustvo se prenosi sa roditelja na decu i ono se ne završava na drugoj generaciji. Istim mehanizmom vezivanja i poistovećenja ono može obuhvatiti nekoliko generacija. To je ključ koji može da nam objasni kako se određeni poremećaji i psihičke bolesti pojavljuju kod dece, mladih ljudi ili odraslih koji nisu lično bili traumatizovani ili svedoci traumatične situacije.
Traumatizovani roditelji sa simptomima post traumatskog stresa prenose svoje traumatsko iskustvo kroz konstantnu interakciju sa detetom na svakom nivou. Dete reaguje na implicitnu komunikaciju i osećanja. Ako majka prikriva, ili potiskuje, tugu, strah, bes, sramotu, krivicu koji su posledica traumatskog događaja, dete ih oseća i počinje da ih nesvesno preuzima umesto nje.
Roditelji koji su traumatizovani, povređeni, uplašeni, osećaju se bespomoćni i ne mogu svojoj deci preneti osećaj emotivne sigurnosti tokom procesa psihološkog i emotivnog vezivanja.
ADD-ADDH ili u prevodu na srpski deficit pažnje sa ili bez hiperaktivnosti uglavnom se ispoljava kroz nekoliko karakteristika u ponašanju kao što su: selektivna pažnja i memorija, lako dolazi do pometenosti toka misli bilo kao posledica unutrašnje ili spoljašnje stimulacje, impulsivnost i preterana aktivnost koja je neprimerena situaciji. Većina ovih osobina javlja se kod sve dece povremeno ali su kod dece sa poremećajem pažnje prisutni veći broj osobina, češće i intenzivnije se javljaju.
Na osnovu iskustvava u porodičnom rasporedu srednje forme hiperaktivnosti su često povezane sa egzistencijalnim traumama u kojima dominira strah za sopstveni život, doživljaj egzistencijalne ugroženosti i strah za budućnost. Na nivou deteta to može biti trauma rođenja, saobraćajna nesreća, ili druge situacije koje subjektivno ili objektivno doživi kao životno ugrožavajuće. Ipak je mnogo češće da su ova osećanja nerazrešene egzistencijalne traume koje su putem psihološkog i emotivnog vezivanja prenete sa roditelja ili drugih članova porodice na dete.
Takođe, trauma gubitka na nivou roditelja ili čak predhodnih generacija, kod koje je često potiskivanje bola i tuge, depresija, gubitak energije, smanjena emotivna sposobnost za razmenu, putem emotivnog i psihološkog vezivanja može kod deteta da se ispolji kao neka od formi hiperaktivnosti.
Dete se rađa sa agresivnim potencijalom koji se oblikuje pod različitim socijalnim uticajima. Vremenom ono uči i stiče veštine da artikuliše i socijalno prihvatljivo izrazi svoje nagone, pa tako i agresiju. Ono takođe uči kako da konstruktivno ili destruktivno rešava različite konflikte situacije u porodičnoj, vršnjačkoj i široj sredini. O nasilju govorimo kada postoji svesna namera da se nekome naudi i gde postoji jasna podela na nasilnika i žrtvu.
Agresivna deca često dolaze iz porodica u kojima s jedne strane postoji strogo kažnjavanje a s druge popustiljivost prema agresivnosti same dece. Odrastajući u agresivnoj sredini dete počinje da se poistovećuje sa agresorom da bi smanjilo sopstveni strah i prihvata model ponašanja samog agresora. S druge strane su porodice koje su preterano popustljive te su takva deca agresivna kad se susretnu i sa najmanjim zabranama i ograničavajućim uslovima.
Posmatrano transgeneracijski, agresivno ispoljavanje kod dece, na nivou roditelja ili predhodnih generacija može biti vezano za egzistencijalne traume, traume gubitka i traume na nivou porodičnog sistema u kome su počinjena etički i moralno neopravdana dela bilo prema članovima porodice ili je neko od članova porodice bio njihov izvršilac.
Metode porodičnog rasporeda kada se isravno primene mogu da dovedu do efikasnih terapeutskih rezultata:
- Konstelacija "ogleda" klijentovu emotivnu stvarnost na grafički jasan i razumljiv način. To otvara jasan uvid i oslobađa razvojni proces bez ikakve potrebe za interpretacijom od strane terapeuta.
- Jedan od principa porodičnog rasporeda ukazuje da sistem po sebi (pa i porodični sistem) najbolje sebe opisuje i sadrži sve potencijale za samoočuvanje, isceljenje i dalji razvoj.
- Psihoterapeutski rad u grupi povećava potencijal za prepoznavanje u drugim ljudima ogledala za razumevanje sopstvene psihe.
