Nasilje nad sobom putem namerno izazvanih posekotina, opekotina, povreda glave, preloma kostiju, udaraca, uboda, čupanje kose, unošenje toksičnih sadržaja, namerno povraćanje itd su deo istorije teškog i višestrukog nasilja - fenomena nazvanog kompleksna ili složena trauma(Brown,2007) ili složeni postraumatski stresni poremećaj(Herman,1997).
Feminističke psihoterapeutkinje ističu razliku izmedju termina nasilja nad samim sobom (self inflicted violence) i samopovredjivanja ne bi li naglasili koren nasilja koji je u iskustvu međuljudskih odnosa. Nasilje nad sobom postaje strategija koja osobi pomaže u nošenju sa nasiljem drugih - „forma samopomoći“ u borbi s osećanjem bespomoćnosti.
Umesto da pričaju o patologiji pojedinca feministički psihoterapeuti govore o funkcionalnim, efikasnim i disfunkcionalnim strategijama u borbi protiv bespomoćnosti. Efikasnost strategija borbe protiv bespomoćnosti zavisi od: godina individue (mlađe osobe češće imaju disfunkcionalnije strategije), postojanja ili odsustva modela ( u slučaju da je osoba morala sama da izgradi model efekasne borbe sa bespomoćnošću strategije su češće disfunkcionalne) i mere u kojoj je izabrana strategija u skladu ili ne sa kulturno prihvatljivim strategijama datog društva. Na primer, kulturno prihvaćene strategije borbe protiv bespomoćnosti su preteran rad, preterani nivo vežbanja ili umerene plastične operacije, sport pod sedativima itd. Sa druge strane seks sa većim brojem partnera, nasilje nad sobom, preterana upotreba alkohola i droga, spada u najvećem broju društava u neprihvatljive strategije borbe sa bespomoćnošću.
ZAŠTO SMO NASILNI PREMA SEBI?
Kontrola i regulacija emocija.„ Ništa što mi je bilo koji psihoterapeut ponudio nije umelo tako dobro da me smiri kao kad se sečem“ ili „Sečenje je odlično za smirivanje.Kad se posečem vidim krv i osećam se kao da mogu ponovo da dišem, kao da mogu da podnesem da ostanem još malo živa”, neke su od tipičnih izjava. Osobe smatraju da ih ovaj vid nasilja čini smirenijim, da mogu bolje da koriste svoje intelektualne kapacitete i da ih manje opsedaju suicidalne ideje. Ljudi koji su iskusili dugotrajno zanemarivanje i nasilje od strane roditelja i drugih bliskih „naučili“su da je nasilje nad sobom način da se brinu o sebi i smire. Spoljne, telesne rane i briga o njima pomažu da se smanje unutrašnje psihološke traume i iskustva.
Kontakt sa sopstvenim telom. „Dok lebdim mirno iznad čitave situacije, osećam veliku tugu zbog te male devojčice. Oni su joj činili strašne stvari , ali ja sam bila mirna.To je bilo fino. Mislila sam da sam mrtva i da me niko ne može videti.” Distanciranje, disociranje od sopstvenog tela - nekom drugom se to dešava a ne meni stav - tokom traumatskih događaja u iskustvu osobe može biti tako jako da one koriste nasilje nad soboma kao jedini način koji znaju da budu u kontaktu sa sopstvenim telom.
Kontrola nad nasiljem koje je neizbežno - Tokom dugogodišnjem iskustva zlostavljanja i zanemarivanja osoba nauči da je nasilje neizbežno, te je jedini način da ima neku kontrolu i moć nad situacijom nasilja da ona bude ta koja će sebi naneti bol a ne samo bespomoćno gledati kako to drugi čine. Nasilje nad sobom takođe može osobu zaštititi od daljeg zlostavljanja od strane drugih kojima tako postaje „neprivlačna“.
Način komunikacije unutrašnjeg psihološkog bola - kada se reči ne pokažu korisne u komuniciranju unutrašnjeg bola nasilje nad sobom postaje slikoviti neverbalni način komuniciranja.
KAKO FEMINISTIČKA PSIHOTERAPIJA POMAŽE?
Cilj feminističke psihoterapije je osnažiti osobu da shvati i iskoristi emocije kao informacije o događaju tokom njegovog trajanja u sadašnjosti a ne kao preplavljenost prošlim ili budućim događajima. Cilj je da osoba nauči kako da se smiri kada se oseća bespomoćno i uplašeno koristeći manje disfunkcionalne strategije.
Jedna od najosetljivijih tačaka u psihoterapijskom procesu sa osobama koje su nasilne prema sebi je izgradnje osnovnog poverenja između klijenta i psihoterapeuta. Zlostavljana osoba treba u psihoterapijskom procesu da stekne iskustvo da u svakom momentu ima pravo na izbor, da ona donosi odluke i utiče na dalji tok psihoterapije uključujući i zamenu psihoterapeuta. Izgradnje bazičnog poverenja je od posebnog značaja u radu sa osobama koje su bile zlostavljane od srane onih koji su trebali da o njima brinu.
Važan korak je pomoći osobi da se oseća sigurno dok je u kontaktu sa sopstvenim telom. U ovom procesu od psihoterapeuta se zahteva strpljenje jer se rano naučeni obrasci ponašanja teško zamenjuju novim - često su godine potrebne za napredak.
Neophodno je posvetiti pažnju izgradnji plana zaštite i samozaštite od inteziteta emocija koje prate priču o traumatičnim događajima. Pomoć u izgradnji alternativnog načina brige o sopstvnom telu znači otvoreno pričanje i povećanje svesti šta je disfunkcionalno u aktuelnom ponašanju osobe ali i paralelno osmišljavanje konkretnih koraka koji bi toj osobi mogli omogućiti funkcionalnije strategije. Na pr. kontakt sa prijateljem, obezbedjivanje hrane koja prija, odmor, tehnike meditacije i relaksacije, borilačke veštine itd.
Ključna stvar u svakoj psihoterapiji je isceliteljska moć odnosa punog poštovanja i brige. “Vi ste zapravo mislili da ja zaslužujem da se prema meni ophode sa brigom i da ja imam granice koje treba poštovati. To je bilo tako šokantno. Nisam mogla da provalim da li ste vi naivni ili samo slab protivnik. Šta god bilo, na neki način je lepo videti da vi niste dozvolili da vas nagovorim da me tretirate loše. To je bilo nekako kul na čudan način.” Feministička psihoterapija polazi od postavke da je ukoliko se sve gore pomenute tačke ispune, odluka da se prestane sa nanošenjem nasilja svom telu dolazi iz slobodne volje pojedinca.
Izvor : Brown, L. I T.C. Bryan(2007):Feminist Therapy With People Who Self-Inflict Violence, JOURNAL OF CLINICAL PSYCHOLOGY: IN SESSION, Vol. 63(11), 1121–1133 (2007) © 2007 Wiley Periodicals, Inc.
Herman Dz.,L(1997):Trauma i oporavak, Psihopolis institut, Novi Sad
NASILJE NAD SOBOM
