GUBITAK SLUHA - KAKO GA PREPOZNATI I IZBORITI SE SA STRAHOM OD STIGMATIZACIJE
Kako čujemo a kako gubimo sluh?
Naše uvo se sastoji iz tri dela, spoljašnjeg koje prima zvuk (čine ga ušna školjka i spoljašnji slušni kanal), srednjeg koje prenosi zvuk (bubna opna, tri slušne koščice) i unutrašnjeg- senznornog (puž-kohlea u kom se nalazi Kortijev organ). U unutrašnjem uhu se mehanička energija pretvara u električnu i prenosi električnim impulsima putem Kohlearnog nerva u centar za sluh u mozgu.
Najčešće oštećenje sluha je konduktivna gluvoća ili nagluvost. Nastaje u srednjem uvu i leči se. Sigurna sam da smo to svi iskusili kada smo prehlađeni, imamo infekciju uva ili kada imamo sekretornu upalu srednjeg uva. Sa prestankom prehlade ili upale sluh se vraća u normalno stanje. Ipak, treba biti oprezan jer duge i nelečene upale srednjeg uva mogu da oštete srednje uvo i da zbog toga slabije čujete. Najrizičnije su upale uva kod dece jer u ranom uzrastu mogu negativno da utiču na pravilan razvoj govora kao direktnu posledicu oštećenja sluha.
Slušni aparati – pomoć u komunikaciji ili povod za stigmu?
Svrha i vrednost slušnih aparata dobro su poznate svima koji imaju oštećen sluh od detinjstva. Sastavni su deo njihovih života i omogućavaju im komunikaciju sa okolinom. Zahvaljujući slušnim aparatima razvija se govor, uči se jezik, uči se slušanje.
Ovaj tekst je namenjen ljudima koji imaju problem sa sluhom a ranije ga nisu imali, ili njihovim bliskim osobama koje žele da im pomognu.
Većina ljudi ne zna ništa o slušnim aparatima dok isti ne zatreba njima ili nekom u njihovoj blizini. Najjednostavniji opis slušnih aparata je da su to uređaji koji pomažu ljudima koji imaju oštećen sluh da čuju bolje. Zaista jednostavano. Slušni aparati imaju jasnu svrhu i od prvog trenutka su korisni. Zahvaljujući napretku tehnologije potpuno se prilagođavaju potrebama korisnika i malih su dimenzija. Rade na baterije, njima lako rukuju i deca i odrasli.
Bez obzira na sve dobro što donose, ljudi kojima su potrebni odlažu nabavku, kada ih imaju ne nose ih stalno. Slušne aparate prati stigma. Oni se, po pravilu, vezuju za starije ljude. U našoj kulturi se za starost vezuju negativne asocijacije: bolest, nemoć, nemogućnost prilagođavanja itd.
Slušni aparat se koristi kada neko ne čuje kako treba, bez obzira na uzrast, pol i godine, ukoliko se oštećenje ne može lečiti ili operativnim putem sanirati.
Činjenica jeste da je među populacijom oštećenog sluha najviše starijih ljudi. Međutim nova istraživanja pokazuju da se starosna granica pomera od starijeg ka zrelom dobu, a da je zbog buke i načina života koji se menja povećan i broj adolescenata koji imaju problem sa sluhom. Mnogobrojni su korisnici novih mobilnih telefona koji upozoravaju korisnika kada previše pojača muziku, odnosno kada se ulazi u zonu koja može da izazove oštećenje sluha.
Vreme je ključni faktor kada je oštećenje sluha u pitanju
Oštećenje sluha nastaje postepeno, podmuklo je, a subjektivni osećaj da se ne čuje se pojačava vremenom čak i u slučaju kada oštećenje nije progresivno, odnosno kada se sluh ne oštećuje dodatno. Što više vremena prođe od nastanka samog oštećenja korisnik se duže i teže navikava na nošenje aparata, na slušanje preko aparata i razumevanje govora.
Oštećen sluh se ne primećuje lako od strane drugih ljudi. Obično prođe dosta vremena dok porodica i okolina osobe oštećenog sluha primete problem. Problemu se često pristupa po principu - ako se za njega ne zna on ne postoji.
Vreme je ključni faktor kada je oštećenje sluha u pitanju, ali se u praksi često dešava da se period od nastanka oštećenja do početka nošenja aparata meri godinama. Nedavno mi je čovek na pitanje kada je prvi put primetio da ne čuje odgovorio 1984. godine. Nažalost, nerešavanjem problema on se samo produbljuje i posledice postaju sve veće. Što se problem duže krije, on postaje uočljiviji u promenjenoj ličnosti osobe. Oni koji ne znaju za postojanje problema nedostatak komunikacije shvataju kao nezainteresovanost za razgovor, distanciranost, lenjost ili “slabiji mentalni kapacitet”.
Prvi znaci oštećenja sluha
Ja čujem, samo ne razumem najbolje zato što drugi nerazumljivo pričaju - najčešća je početna reakcija. U samom početku televizija mnogima bude prvi pokazatelj da nešto nije u redu. Kroz posao i u razgovoru sa porodicom se i nađe neki način funkcionisanja, ali kad je televizija u pitanju dođe se do zida koji nije moguće preskočiti. Obično sledi doživljaj da spikeri govore nerazumljivo, emisije u kojima se vodi živ razgovor ne mogu da se prate, kao ni serije i filmovi na poznatom jeziku. Sledi faza kada osoba ima utisak da i ukućani mrmljaju, a grad je previše bučan da bi na ulici moglo da se razgovara. Stres koji se pretrpi u pošti, banci, raznim službama postaje sve teže podnošljiv.
Ljudi koji počinju da gube sluh čuju, ali ne razumeju ono što je rečeno. Ovakve situacije ne pripisuju oštećenom sluhu već gore navedenom nerazumljivom ili prebrzom govoru drugih.
Zbog velikog raspona oštećenja sluha, od lakog do teških dolazi i do odlaganja problema. Najčešće kada osoba razgovara u zvučno dobro izolovanoj prostoriji sa samo jednim sagovornikom nema problema. Ali čim je prisutan još neki izvor zvuka razumevanje se gubi. Tako ljudi postaju zbunjeni jer ne razumeju kako to da nekad savršeno razumeju a nekad ne razumeju skoro ništa.
Čujem kad pričam telefonom a ovako ne? Još jedna situacija koja najčešće zbuni ljude je ta da preko telefona odlično i čuju i razumeju ali u živoj komunikaciji sa istom osobom to nije slučaj. Na telefonima je često pojačan ton u slušalici što nekome ko ne čuje dobro savršeno odgovara. Kada se na to pojačanje doda odsustvo drugih izvora zvuka i pojačana koncentracija osobe na sam razgovor dobije se razumevanje koje nedostaje u drugim situacijama.
Zašto nekog savršeno razumem a nekog ne? Ovo je jedna od situacija koja je takođe zbunjujuća. Odgovor se krije u različitom oštećenju sluha. Često se dečiji i ženski glasovi ne razumeju kako treba dok sa muškim nema problema ili obrnuto. Oštećenje sluha nije isto na svim frekvencijama, zapravo je retko linearno ili ravno. Zbog toga se javlja problem koji zbunjuje ljude i često ih navodi na pogrešan zaključak da nije problem do sluha već do sagovornika.
Ovakvi i još mnogo drugih problema mogu se rešiti nošenjem slušnog aparata. Nažalost, ljudima je to često poslednja opcija. Mnogo potrošenih nerava i vremena nije dovoljno da se odluče. Često ulaze u konfliktne situacije u kojima okolina nema razumevanje za njih, a i oni sami gube razumevanje za sagovornike. Problem nastaju zbog obostranog nerazumevanja. Naprezanje i vika da bi se ostvarila komunikacija izcrpljuje sagovornika jer mu deluje da ga osoba ne sluša kada sa njom nisu licem u lice. Zapravo osoba tada nije u u mogućnosti da čita sa usana, i ne reaguje na komunikaciju jer ne čuje. Sama činjenica da je rešenje jednostavno i da bi za njih bilo dobro da nose aparat nije dovoljna da to i urade, jer je strah od promene i stigmatizacije veći. Stoga se loše osećaju kada ih na to nateraju deca, supružnici, partneri.
Gubitak navike da se sagovornik zaista sluša
Implikacija svih tih komunikacijiskih problema koji nastaju kada osoba sa oštećenim sluhom krije svoj problem, ili ga nije svesna a on se produbljuje, je gubitak navike slušanja. Gubitak navike slušanja dovodi do nemogućnosti da se kasnije lepo čuje i kada se uzme aparat. Osoba naprosto izgubi osećaj za zvuk pa se ponovo uči slušanju ne samo govora već i ostalih zvukova.
Osećaj manje vrednosti redovan pratilac dijagnoze oštećenog sluha
Zbog negativne konotacije koju slušni aparati imaju izbegava se njihovo nošenje. Retko ko je spreman da prihvati problem odmah i da ga jednostavno reši. Niko ne želi da nosi nešto što će ga „obeležiti“, ne želi da drugi misle da je manje vredan, ne želi probleme na poslu, među prijateljima. Osećaj manje vrednosti skoro uvek ide uporedo sa dijagnozom oštećenog sluha.
Postepeno isključivanje iz uobičajenih aktivnosti, skoro neprimetno izbegavanje različitih okupljanja prelazi u naviku. Osećaj da ste izgubili nešto veoma bitno, da vas okolina ne razume, da ste manje vredni postaje deo nove ličnosti. Menjaju se odnosi sa porodicom i prijateljima, menja se odnos prema sebi samom.
Kako pristupiti osobi koja gubi sluh?
Teško je razumeti osobe koje ne čuju kada i sami nemamo taj problem. Imati razumevanja za nekog ko ne čuje kako treba je ključna stvar u prilazu. Tako se približavamo osobi koja misli da samo ona zna i razume kako joj je, da je usamljena i da se niko ne oseća tako.
Postepeno i istrajno ubeđivanje da se proba nošenje aparata je bolje nego vikati nekome da je gluv u momentu kada se izgubi strpljenje. Upoznavanje osobe sa samim aparatima i mogućnostima je takođe jedan od načina.
Od pomoći je i saznanje da moderni aparati nisu ni upola glomazni i teški za nošenje kao što se misli. Upoznavanje sa novijim tehnologijama koje omogućavaju bežično povezivanje slušnog aparata sa mobilnim telefonom i televizorom ublažava nelagodnost prilikom prve probe aparata.
Šta treba da znam kada vidim osobu koja nosi slušni aparat?
Kada razgovarate sa nekim ko nosi slušni aparat govorite normalno, nemojte da govorite glasnije ili da vičete. Ukoliko neko nosi dva aparata, na svakom uvu po jedan (što je poželjno kod obostranog oštećenja sluha), komunikacija će biti laka i kada osoba ne gleda direktno u vas.
Ako osoba nosi jedan aparat, najbolje je da joj se obraćate licem u lice a da ona gleda direktno u vas jer je većina aparata dizajnirana da najbolje prima zvuk iz pravca u koji gleda osoba koja ih nosi.
