Šta je emotivna memorija?
Emotivna memorija je skladište ali i sposobnost prisećanja događaja i detalja koji stoje u čvrstoj vezi sa fiziološkim odgovorom prisutnim u momentu odigravanja datog događaja.
www.cognitiveatlas.org/concept/emotional_memory
Sećanje na neki događaj , situaciju ili osobu može da prizove drhtaje uzbuđenja, žar besa ili bolni krik tuge. Iako emocija koju aktivira sećanje nije tako snažna kao ona koju je izazvao prvobitni događaj i samo prisećanje može da bude prijatno ili bolno. Koncept emotivne memorije daje na kredibilitetu ne samo ideji da misli mogu da okinu emocije već i da aktiviranje emocije može da stvori kogniciju (Lerner & Keltner, 2000; Lewis, 2008)
Šta je emotivna memorija u glumi?
Emotivna memorija je zahtev da glumac oživi događaj iz daleke prošlosti sa zadatkom da ponovi osećanja koja je imao tom prilikom. Ta osećanja se onda koriste u konkretnom glumačkom zadatku ne bi li ulozi dali “ljudsku dubinu ličnog angažmana” Gluma tako, po Stanislavskom, postaje “odličan filter za prisećanje nekadašnjih osećanja”. Stanislavski je verovao da kvalitet glumačkog performansa zavisi od iskrenosti doživljenog iskustva. Iskreno iskustvo propušteno kroz “filter vremena” transformiše kvalitet iskustva u “poetsku refleksiju na životno iskustvo” Na taj način glumac na sceni živi, ne realan život ali istinito, istinsko, verno scensko iskustvo.
Emocije na sceni nisu isto što i emocije u životu. Kao što je Stanislavski rekao – scensko iskustvo je ponovoljeno iskustvo a ne primarno životno iskustvo. Glumac može da izazove potrebnu emociju u sebi prisećajući se prave životne situacije koja je u njemu izazvala sličnu emociju. Ta određena emocija bi trebala da bude iznedrena u tačno određenom trenutku kada je potrebna na sceni.
EMOTIVNA MEMORIJA U TRI KRATKA SCENSKA KORAKA
Sećanja su subjektivna, začinjena osećanjima talože se u nama i čine osnov naših daljih iskustava. Prisećamo ih se nesvesno, samo prostruje kao zamagljeni vidici u prozoru voza, ili svesno, plasirano tek kao informacija. U oba slučaja, osećanja izostaju, zatomljena su ili smušena te takva oblikuju i naš sadašnji tren...
Memorija psihe
Na pitanje „kako si“ odgovor , ukoliko nije tek pristojan, često bi bio „ne znam“. Ljudi su retko u kontaktu sa svojim emocijama. Na sceni se to ne može desiti, glumci imenuju svoja osećanja, dozivaju ih životom lika koji igraju, a da bi lik oživeli u sebi, njegova dela provlače kroz svoja. „O da, znam da Ofelija poludi ali kada sam ja bila najbliže tom stanju, koga sam volela, kako?“ Prisećamo se lica, dodira, mirisa, svih čulnih okidača, reči, svakog detalja jedne odredjene situacije... i tek tada ćemo moći razumeti tu Ofeliju i i ponovo doživeti i ljubav, radost, agoniju. Jeste izazov. Prolazimo kroz sva ta osećanja kako bi ih osvestili i razumeli. Postajemo rasterećeniji, energija se neometano kreće, telo je rasterećenije...
Memorija tela
Primećujemo li držanje tela? Odaje li nas svaki gest? Način hodanja, nemirne ruke i pogled, pognuta ramena, ukočen vrat, samo su ilustracija unutrašnjeg stanja pa promenom izvana možemo uticati i na tok zbivanja iznutra. Tenziju tela čine suzdržane emocije, kada im dopustimo da izadju telo postaje mekše, provodljivije a naša sposobnost da spremnije i spontanije reagujemo na spoljne nadražaje se uvećava. Vremenska distanca izmedju unutrašnjeg impulsa, reakcije i akcije tada postaje sve manja. Fizičke vežbe koje koristimo u glumi nisu nipošto automatizovane, pre su individualne, istražuju sponu tela, emocija i psihe a fokus je na „centriranju“ i disanju. Jer, šta obično radimo u graničnim situacijama povišenog adrenalina? Prestajemo disati., dozvoljavamo „šoku“ da se zadrži u našem organizmu te tako strah, bes, zbunjenost ostaju zgrčeni i biće potrebno vreme da bi se suočili sa tim i možda, jednog dana, prevazišli ta osećanja...
Memorija glasa
U ispoljavanju emocija naših sećanja moćnu ulogu ima i glas. Moj glas sam „ja“. „Ja“ se čuje u njemu, formira kvalitet glasa, boju, visinu, jačinu, frekvenciju, artikulaciju... Raspon glasovnih mogućnosti zavisi od toga koliko smo spremni da mu se prepustimo i prihvatimo ga. Poznajemo ljude koji kada pričaju jedva otvaraju usta, tihi su, mrmljaju ili one koji pričaju monotono, mrtvo ili one koji viču dok govore, svakako prepoznatljivi, fiksirani glasovi. Nepromenjivost je varka. Sve dok ne pustimo glas nećemo videti šta on sve ume da bude. Hteli mi to ili ne, u glasu živo vibriraju različite senzacije pa kako se one neprestano menjaju tako se menja i naš glas. Nije prirodno da ostane jednoličan. Glasovnim vežbama razobličava se ta utvrda, sa jedne strane osluškivanjem autentičnog unutrašnjeg glasa, a sa druge otvaranjem tog glasa od sebe ka drugima. Vrištanje je glas. Plač je glas. Pevanje je glas. Dah je glas. Svi oni, i još mnoštvo drugih glasova, grade intimnu melodiju naše ličnosti i mi se njome možemo poigravati.
Draženka Čelebićanin
Sklopka/grupaAkt, Transformator
http://grupaakt.wix.com/grupaakt
https://www.facebook.com/grupaAkt
