Mnogi mi govore - nemoj to da radiš, prestani, nemoj da se uništavaš... a bilo bi dobro da je tako jednostavno... Mislim da je bulimija jedna od najtežih zavisnosti. Mnogi se možda ne bi složili samnom, ali i sad kad malo bolje pogledate, svuda se nalazi hrana! Jasno je, bez hrane se ne može, ali ZAŠTO se svuda ona toliko pojavljuje?! Upalim TV - bezbroj emisija i reklama o hrani, otvorim frižider-hrana, odem do prodavnice-hrana, prošetam se po gradu, tu su veliki bilbordi sa slikama hrane, beskonačno mnogo pekara, brze hrane, poslastičarnice, restorana na svakom koraku, na internetu toliko toga o hrani... I kako onda da ne mislim o njoj?

 

Uzmem novine tu su recepti o ukusnim jelima i poslasticama... a već na sledećoj strani - kako da brzo izgubite 10 kg bez gladovanja... I o čemu mi pričamo? Sad neka mi neko kaže da zavisnik može da se kontroliše ako je na svakom koraku je hrana, hrana, hrana!!! I odmah me ta reč asocira na mučninu, na prejedanje, trpanje, povraćanje, uništavanje. Drugarice mi pričaju o odeći, obući koje su kupile, putovanjima koje su uplatile, a ja o čemu da pričam, o tome koliko sam para potrošila na hranu koju ću da POVRATIM?!Kažu da je život večita borba... ali kako normalno živeti? Kako naći tu umerenost, kako uživati u životu i ne dozvoliti da hrana bude jača od tebe?

 

Jedino što mogu jeste da se povučem, da uzalud trošim sate i sate u svojoj sobi razmišljajući zašto sam to uradila (a znam da ću opet), da se sakrivam od drugih ljudi, zatvorim u sebe. Prihvatila sam ja da imam taj problem i o tome mogu da pričam, ali nemam više snage za tako nešto. Nemoguće je imati bulimiju i normalan zivot, jer bulimija upravlja tobom i gubiš vreme za sve ostale aktivnosti.

 

I eto, kome se obratiti? Kome pričati i šta tu ima da se kaže? Ponestaje mi snage, živaca, vere... Kažu, priznati problem je pola puta do poboljšanja.. Ja sam priznala i šta sad?! Ne postoji čaroban štapić dato može da reši, jasno mi je... ali šta više da uradim?Roditelji kao najveća podrška, znam da će uvek biti tu, ali šta njima da kažem? Krišom jedem, krijem se i onda opet krišom odem i ispovraćam se? Želim da ih zaštitim od svojih gluposti, a opet ni to nije dobro.. A šta da im kažem? Da nemam ni dinara jer sve pare dajem na slatkiše? Razumeće me? Naravno da ne.

 

I šta, vrteću se zauvek u krug? Neko vreme će mi biti ok, onda će se ona vratiti kao bumerang da nadoknadi ovo vreme što sam uspela da ne povratim? Ma da.. prestani, obuzdaj se, iskuliraj, osvesti se. Sve je tako lako... sve jednostavno zvuči...Mrzim sebe i gadim se, mrzim bulimiju ali ona je deo mene, dosta mi je drugih ljudi koji me sažaljevaju, koji ne pokazuju razumevanje i smatraju da sam luda. Ne volim ni ja sebe ni to što jesam i to šta radim.. PA ŠTA?! Bulimija = to sam ja... i tačka.

​